Arbitraža kao budućnost rešavanja privrednih sporova u Srbiji
Teodora Vuksanović
Arbitraža je stalna i nezavisna institucija koja predstavlja alternativni način rešavanja sporova u odnosu na sudski postupak, koji nastaje isključivo voljom stranaka (na osnovu arbitražnog sporazuma).
U domaćem zakonodavstvu još je 2006. godine donet Zakon o arbitraži, a i dalje je arbitražno rešavanje sporova poprilično nezastupljeno, a to kao posledicu ima preopterećenost domaćih sudova i izuzetno dugo trajanje i visoke troškove sudskih postupaka. Arbitraža predstavlja svojevrsni “privatni sud”, jer stranke postupak uređuju u svemu u skladu sa svojim zahtevima i potrebama. Arbitražni postupak karakteriše velika fleksibilnost u odnosu na sudski postupak, pa tako stranke na osnovu sporazuma biraju merodavno pravo ili skup pravila koje će se primeniti u konkretnom postupku (što najveći značaj ima u međunarodnoj arbitraži), biraju arbitra (jednog ili više njih) na osnovu stručnosti, ugleda i iskustva, ali stranke takođe mogu izabrati i jezik postupka, sedište arbitraže, kao i vreme preduzimanja pojedinih radnji prema svojim potrebama. Troškovi arbitražnog postupka su unapred poznati i određuju se prema vrednosti predmeta spora, a u njih spadaju registracioni troškovi i predujam koji obuhvata administrativne troškove i naknade za rad arbitara.
Arbitražni postupak je po svom karakteru nejavan postupak, pa se samim tim identitet stranaka ne može se otkriti bez njihovog pristanka, a rasprave se održavaju samo uz prisustvo stranaka i od njih ovlašćenih lica. Odluka doneta u arbitražnom postupku se može objaviti u celosti samo uz pristanak stranaka koje u ovom postupku, samim tim arbitražni postupak ne utiče na poslovnu reputaciju stranaka, a poverljivost arbitražnog postupka u znatnoj meri doprinosi i očuvanju poslovnih odnosa između stranaka, kako tokom, tako i po završetku spora.
Najznačajnija prednost arbitražnog postupka je dužina njegovog trajanja. Arbitraža predviđa kraći rok za rešavanje sporova, pa se oni najčešće završavaju za svega nekoliko meseci (najčešće je dužina trajanja 6 meseci), a predviđena je mogućnost i vođenja ubrzanog postupka za sporove male vrednosti.
Arbitražni postupak odlikuje jednostepenost, odnosno ne postoji mogućnost ulaganja žalbe, pa je samim tim mogućnost odugovlačenja postupka svedena na minimum. Samim donošenjem arbitražna odluka postaje pravno obavezujuća i izvršna u 150 zemalja u svetu. Međutim, to ne znači da arbitražna odluka nije podložna kontroli. Zakon o arbitraži predviđa mogućnost poništaja arbitražne odluke u slučaju povrede pravila postupka.
Pored navedenih prednosti, arbitraža bi mogla i znatno da utiče na poslovne odnose među strankama, pogotovo ako imamo u vidu dugoročnu saradnju. Podnošenje tužbe sudu usled neispunjenja određene činidbe neretko ima negativnu konotaciju i stvara neprijateljske odnose među strankama.
Nasuprot tome, predlog za zaključenje arbitražnog sporazuma predstavlja jedan korak ka rešenju spornog odnosa, samim tim što stranke saglasnošću svojih volja uređuju celokupni postupak, pa je samim tim vidljivija želja da se eventualno poslovna saradnja nastavi. Zbog zatvorenosti postupka za javnost ovakav vid rešavanja spornog odnosa ne utiče negativno na poslovnu reputaciju stranaka, što se dešava u sudskim postupcima. Pored toga, važno je i napomenuti da u Srbiji ne postoji procedura za vođenje hitnih postupaka u privrednim sporovima, te ovakvi postupci mogu trajati i nekoliko godina, a ukupni troškovi znatno premašuju troškove arbitraže.
Ukoliko biste želeli da ugovorite arbitražu postoje dva načina za to. Prvi način je unošenje arbitražne klauzule u osnovni ugovor koje stranke zaključuju radi regulisanja svog pravnog odnosa, međutim ukoliko to niste uradili možete zaključiti i naknadno zasebni ugovor o arbitraži.
Većom promocijom i edukacijom ljudi o arbitraži došli bismo do značajnog rasterećanja sudova, bržeg i efikasnijeg rešavanja sporova, ali i očuvanja poslovnih odnosa.
Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.